POUCNO

JEDNA MALA PRIÈA

Devojka je èekala avion u èekaonici jednog velikog aerodroma.

Pošto je trebala dugo da èeka, odluèila je kupiti knjigu da bi joj

vrieme brže prošlo.

Kupila je knjigu i paketiæ keksa.

Sela je u èekaonicu VIP da je niko ne bi uznemiravao.

Pored nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je

èitao novine.

Kad je ona poèela da uzima keks i gospodin je uzeo jedan.

Ona se šokirala, ali ništa ne reèe i nastavi da èita knjigu.

U sebi je pomislila "ma gledaj ti ovo, da samo imam malo više
hrabrosti, do sada bih ga veæ udarila..."

Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, èovek pored nje, ne
obaziruæi se ni na šta, je uzimao isto tako jedan.

Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i devojka
pomisli: "Baš me interesuje što æe sad da uradi!!!"

Èovek uze poslednji i podeli ga na dvoje!

"Ovo je zaista previše " - poène da govori šokirana, uze svoje
stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz èekaonice.

Kada se oseæala malo bolje, nakon što ju je prošla ljutnja, sela
je na mesto gdje nije bilo nikoga da bi izbegla neke druge neugodne
dogaðaje.

Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci ..............

U tom trenutku ugleda paketiæ keksa još uvek netaknut.

Postide se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks isti kao njen
bio od gospodina koji je sedio pored nje, ali koji je, bez
šokiranja,nervoze ili prepotencije, podelio i svoj poslednji komad
sa njom, totalno suprotno od nje, koja se èak oseæala povreðena
u vlastitom ponosu i oseæajima.

ZAKLJUÈAK: Koliko puta u našem životu æemo ili smo pojeli tuði
keks, a da to nikad neæemo ili nismo ni saznali?

Pre nego što se doðe do brzopletog zakljuèka i pre nego što
se poène misliti loše:

GLEDAJ sa pažnjom detalje, vrlo èesto situacija nije onakva kako
izgleda nama na prvi pogled!!!!

U životu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:

- Kamen kad je baèen;

- Reè nakon što je izreèena;

- Moguænost nakon što je izgubljena;

- Vreme kad je prošlo;

- Ljubav za koju se NE BORI.

Jednom je neko rekao:

Radi kao da nikad neæeš imati potrebu za novcem.

Voli kao da nisi nikad patio od ljubavi.

Igraj kao da te niko ne gleda.

Pevaj kao da te niko ne sluša.

ŽIVI KAO DA JE RAJ NA ZEMLJI.

_________________
U svakoj lazi ima pola istine. Što znaèi da se laž sastoji od jedne polovine, koja je istina, i druge polovine, koja je laž. E sada, ako na ovu drugu polovinu ponovo primenimo aksiomu da u svakoj laži ima pola istine, zakljuèujemo da u prvobitnoj laži ima 3/4 istine, a 1/4 laži. Matematièkom indukcijom dalje lako dolazimo do rezultata da je limes istinitosti svake laži = 1, tj. da je u pitanju sušta i neokaljana istina.

MOJIM PRIJATELJICAMA

Mlada supruga je sela na fotelju jednog vrelog, vlaznog dana , pijuci
ledeni caj u poseti svojoj majci . Dok su pricale o zivotu, o braku, o
odgovornostima u zivotu i obavezama zrelih ljudi, majka je zamisljeno
prodrmala kockice leda u casi i onda jasno i trezveno pogledala svoju
kcerku .

''Nemoj zaboraviti svoje prijateljice", rekla je dok su se listici caja
polako smirivali na dnu soljice. "One ce ti biti sve vaznije, kako budes
postajala starija. Koliko god budes volela svog muza, koliko god budes
volela svoju decu, one ce ti biti potrebne. Seti se da povremeno odes
negde sa njima, da radis nesto s njima. I zapamti da tvoje prijateljice
nisu samo prijateljice, one su tvoje sestre, tvoje kceri i ostali tvoji
rodjaci. Bice ti potrebne druge zene. Zenama su uvek potrebne druge
zene."

"Kakav blesav savet ", pomislila je mlada zena. "Zar se nisam upravo
vencala? Zar nisam upravo zakoracila u svijet parova? Za ime boga ja
sam udata zena, odrasla,
nisam neka mlada devojka kojoj su potrebne prijateljice! Moj muz i porodica koju cemo mi stvoriti ce svakako biti sve sto mi je potrebno da moj zivot ima smisla.

Ali ona je poslusala svoju majku; nastavila je da odrzava kontakt sa
svojim prijateljicama i tako sve vise svake godine. Kako su godine
prolazile, jedna za drugom, ona je polako pocela shvatati da je njena mama
ustvari znala tacno sto je pricala. Kako vreme i priroda stvaraju
promene i misterije u zivotu svake zene, prijateljice ostaju oslonac za
nju.

Nakon 40-ak godina zivljenja u ovom svetu evo sta je naucila:

Vreme prolazi.
Zivot se desava.
Distanca razdvaja.
Deca odrastaju.
Ljubav bledi.
Srca se slamaju.
Karijere se zavrsavaju.
Poslovi dodju i prodju.
Roditelji umru.
Kolege zaborave usluge.
Muskarci ne zovu onda kad su rekli da hoce.
Ali prijateljice ostaju tu, koliko god vremena i milja bile daleko od tebe.

Prijateljica nikada nije toliko daleko da ne moze biti tu kad je potrebna.
Kad budes morala da hodas tim usamljenim putem i kad budes morala da hodas sama, tvoje prijateljice ce biti tu sa strane tog puta navijajuci za tebe, moleci se za tebe, trudeci se za tebe, intervenirajuci u tvoje ime i
cekajuci te na kraju puta sirom otvorenih ruku. Nekada ce one cak i
prekrsiti pravila i hodati pored tebe. Ili ce uleteti i izneti te sa
puta. Moje prijateljice blagoslove moj zivot!

Svet ne bi bio isti bez njih, ne bih ni ja. Kad smo zapocele ovu avanturu
zvanu zenskost, nismo imale pojma o neverovatnim radostima i tugama koje su nas cekale. Niti smo znale koliko cemo biti potrebne jedna drugoj.
Svakog dana smo potrebne jedna drugoj i dalje.

_________________
U svakoj lazi ima pola istine. Što znaèi da se laž sastoji od jedne polovine, koja je istina, i druge polovine, koja je laž. E sada, ako na ovu drugu polovinu ponovo primenimo aksiomu da u svakoj laži ima pola istine, zakljuèujemo da u prvobitnoj laži ima 3/4 istine, a 1/4 laži. Matematièkom indukcijom dalje lako dolazimo do rezultata da je limes istinitosti svake laži = 1, tj. da je u pitanju sušta i neokaljana istina.

Jednom je jedna žena zalevala svoj vrt, kada je ugledala 3 starca pred svojim vrtom.
Nije ih poznavala, ali svejedno im je rekla:
" Mislim da vas ne poznajem, ali mi se èini da ste gladni. Molim vas uðite unutra i pojedite što god. "
Starci su je upitali: " Je li Vaš muž kuci? "

" Ne ", odgovorila je, nije."
" Onda moramo da odemo, " rekli su.
Uveèe kada joj se muž vratio kuci, žena mu isprièa što se dogodilo.
" Sada im možeš reæi da sam se vratio i pozovi ih nazad, unutra ", rekao je muž, i žena je otišla pozvati starce na veèeru.

" Nažalost, ne možemo svi prihvatiti Vaš ljubazni poziv." Rekli su joj starci.
" Zašto ne ?" Upitala je iznenaðena žena.
Jedan od staraca pokaza na jednog i reèe:
" Njegovo ime je Bogastvo."
Potom pokaza na drugoga i reèe:
" Ovome je ime Uspjeh."
" Meni je ime Ljubav."
" Sada poði ka mužu i zajedno odluèite kojeg biste od nas 3 pozvali unutra."
Žena se je vratila u kuæu i sve ispripovijedala mužu.
Muž presrean reèe: " Super! Pozovi Bogatstvo da sa svim i svaèim napuni našu kuæu!"
Ona pak nije bila zadovoljna s njegovim predlogom: " Zašto radije ne bi pozvala Uspeh ?"
Razgovor izmeðu njih je slušala njihova æerka i sva oduševljena rekla:
" Zar ne bi bio bolje pozvati Ljubav ? Naš dom bi potom bio napunjen Ljubavlju !"
Poslušavši savet njihove æerke, muž je rekao ženi: " Poði napolje i zamoli Ljubav neka bude naš gost. "
Žena je pošla napolje i upitala: " Ko je od vas Ljubav ? Molim neka doðe i bude naš dragi gost."
Ljubav je sedela u svojim invalidskim kolicima i zajedno sa njima se odvezla u kuæu.
Druga 2 starca su krenula za njom. Zaprepaštena žena je upitala zašto idu i Bogatstvo i Uspeh, kada je ona pozvala samo Ljubav ?

Starci su u jedan glas odgovorili:

" Da si pozvala Bogatstvo ili Uspeh, druga 2 bi otišli. Ali, ti si pozvala Ljubav i gde god Ona ide, nas 2 je sledimo !"
Tamo gde ima Ljubavi, tamo uvek dolaze Bogatstvo i Uspeh.

_________________
U svakoj lazi ima pola istine. Što znaèi da se laž sastoji od jedne polovine, koja je istina, i druge polovine, koja je laž. E sada, ako na ovu drugu polovinu ponovo primenimo aksiomu da u svakoj laži ima pola istine, zakljuèujemo da u prvobitnoj laži ima 3/4 istine, a 1/4 laži. Matematièkom indukcijom dalje lako dolazimo do rezultata da je limes istinitosti svake laži = 1, tj. da je u pitanju sušta i neokaljana istina.

Kad se jedna vrata sreæe zatvore, druga se otvore; ali èesto u vrata gledamo tako dugo da ne vidimo ona koja su se ispred nas otvorila..
Helen Keller

_________________
U svakoj lazi ima pola istine. Što znaèi da se laž sastoji od jedne polovine, koja je istina, i druge polovine, koja je laž. E sada, ako na ovu drugu polovinu ponovo primenimo aksiomu da u svakoj laži ima pola istine, zakljuèujemo da u prvobitnoj laži ima 3/4 istine, a 1/4 laži. Matematièkom indukcijom dalje lako dolazimo do rezultata da je limes istinitosti svake laži = 1, tj. da je u pitanju sušta i neokaljana istina.

Veliki taoistièki uèitelj Chuang Tzu sanjao je da je leptir koji leprša izmeðu cvetova tamo-vamo. U snu nije bio svestan sebe kao osobe. Bio je samo leptir. Iznenada se probudio i otkrio da leži u krevetu, kao ljudska osoba ponovo. Ali onda se zapitao: "Jesam li ja èovek koji je sanjao da je leptir, ili sam leptir koji sanja da je èovek?"

Veliki kvadrat, koji uopšte nije bio velik nego nemerljiv, i uopšte nije bio èetvrtast nego bezoblièan, ali je svakako bio Onaj Jedan, Jedini i Jedinstveni, zasanjao je da se prometnuo u bezbroj pojedinaènih maleckih kvadratiæa, koji uopšte nisu bili kvadratiæi, nego je svaki od njih bio Onaj Jedini. Niko to, meðutim, nije znao, nego je uobrazio svoje èetvrtasto „ja“, podrazumevajuæi pod njime razlièitost svoje duše, svojih misli, oseæanja i svoga tela, kao i potpunu odeljenost od Onog Jedinog, od drugih „ja-ova“, te od èitavog Tetragonotonskog sveta.
„Kvadratiæi“ su uživali u svojoj uobrazilji, ali i patili, bojali se, tukli i ubijali. Veæini je bilo zanimljivo i špicokotrljali su se po stazama postojanja bez ikakve upitanosti nad bilo èime što je izvan svakodnevice i veæ poznatog kvadronazora.
Meðutim, jedan jako, jako mali broj naroèitih „kvadratiæa“ pomalo zaobljenih špiceva, ipak je imao u sebi zapitanost i o svetu van èetvrtastog postojanja. Od te aktivnosti takvima izbijala neka naroèita, razbuðujuæe ljašteæa zlaæana boja po èitavoj površini, koja je postajala tim intenzivnija što su dublje ulazili u stanje zapitanosti nad smislom svog postojanja, postojanja kao takvog, nad time kada i gde sve ovo poèinje i kada i gde se završava.. Oni su vremenom bivali sve više zaobljeniji i prožeti èistim sjajem dokuèenog rastamnjujuæeg odgovora, pa se to više nije moglo sakriti ni na svetlosti dana...
Razbuðujuæa svetlost èudnih „kvadratiæa“ uznemiravala je one snotamne, koji bi ponekad bili i vrlo grubi prema „razlièitima“, i gledali da se brže-bolje obraèunaju sa njima i psovkama i batinama, ali i oružjem! Ispoljavali su oni grubosti i neviðeni bes veæ i kod razlièitih tonova i dezena sveopšte tmode (tama+moda), a kamoli kad bi neko tu uzeo da im nešto šljašti i izaziva tamo neko progledanje tipa – suštinsko pitanje-odgovor...
Tim naroèitim, zaobljenim i svetleæim „kvadratiæima“ nije bilo lako da žive sa obiènim, mrkim „kvadratiæima“, zainteresovanim samo za špicokotrljanje i povremeno, makar rekreativno, zlostavljanje svih tih, za njihov ukus, nepodnošljivo razlièitih biæa.
U takvome jednom Tetragonotonskom svetu, desio se i sledeæi dogaðaj:
Gospodin Svetloblutiæ je stajao pored puta i prodavao sa male tezge svoje rukotvorine, mahom fluorescentne oblutke sa ugraviranim znakom pitanja. Tuda naiðe „gospodin“ Kararadogadov i uputi mu svoj snozlopit: „Šta je krnjavi, valjaš budalama sliènim sebi te besmislene upitnike, a!?“ Na to mu gos’n Svetloblutiæ odgovori u formi budnodobropita: „Èemu tako grube reèi, o, u duši dobri èetvrtaoèe?“
- Ma daj, mani me tih tvojih fazona sa dobrotom i dušom! Treba da se stidiš tog svog ludaèkog pogleda na svet i svoje besmislene egzistencije!
- Gospodine, vi se ponašate primitivno i besno zato što niste svesni Jednosti svih nas, kroz koju se ja, buduæi da sam i vi, kajem što sam takav, i pitam se šta da uèinim da se promenim...
- Jao, jao, èuj njega! E, sa’ æu se lepo usrati od muke – „svi smo mi jedno“, i ti si ja? Marš tamo, budaletino jedna, ne baljezgaj! Kad bi mi bili jedno, ja bi’ te odma skin’o s one stvari, razumeš? Ha, ha, ha! Ja sam Kararadogadov, i uzdam se u svoje mišljenje i svoj kvadrat! A ti se drogiraj tim tvojim fiks idejama, kvadromajmune jedan!
- Život je san, a vi od njega pravite noænu moru, i za sebe i za druge, umesto da spoznate Jedinog, i naðete Istinsko mesto na svetu za svoju pojedinaènost. Kada vam istekne vreme, ostaæe samo zlodelo, i gorko æete se kajati nad njime, i još više nad nepopravljivošæu uèinjenog lošeg, i neuèinjenog dobra!
- Slušaj ti, šljokicasti kretenu zatupljenoh špiceva, kad te nabodem jednom i sastavim sa zemljom, pitaæeš se šta ti je trebalo da se zevzeèiš sa svim tim glupostima, umesto da lepo živiš k’o sav normalan svet. Treba te udarati dok ne iskijaš sve te gluposti o Istini, vanèulnome stanju, neumu, o Onome Jednome, Ljubavi...! Ti si mentalni bolesnik i ruglo naše rase, p... ti materina!...

Kararadogadov nasrne na Svetloblutiæa, ali nekako zapne desnim špicem i padne pravo na tezgu sa fluorescenrnim oblucima koja puèe, i on udari nièice o zemlju. Jedan od oblutaka pri tome odleti daleko uvis, zastane na tren, i potom se sjuri dole i tresne Kararadogadova pravo u centar za mišljenje, od èega se on onesvesti.
Nešto kasnije, došao je sebi u kuæici Svetloblutiæa i prestrašeno gledao okolo, nemogavši nièega da se seti. Oko njega su bila svetleæa i zaobljena biæa. „Ko ste vi, ko sam ja, šta se dešava?“, upitao je promuklo. „Odlièna pitanja!“, reèe jedno od biæa, koje mu bi nekako poznato. „Ne razumem ništa!“, odvrati iskreno. „E, to je možda najtaènija stvar koju si do sada shvatio“, nasmejalo se isto to biæe. Kararadogadov se pokunjio i oæutao. Spopala ga je neka nepoznata tuga, koja je ispunila domalopreðašnju prazninu. Uzdahnuo je. Neko mu dodade osveženje i on zahvalno primi, uz „Hvala lepo!“, našta bi potapšan po desnom došpicu. Pogleda u prisutne i najednom oseti nešto potpuno nepoznato... Poèe da plaèe. I pored toga što se nièega nije seæao, bio je potpuno siguran da mu se to nikada ranije nije desilo. Otrov je isticao iz njega, a zamenjivalo ga je blaženo svetlo, dok je nekako znao da su mu svi davali neobiènu podršku.
Posle nekoliko vremenskih èetvrti, Kararadogadov se umirio i potpuno iscrpljen zaspao. Obla svetleæa biæa bdela su nad njime...
Bio je još mrak kada je otvorio oèi. Zurio je u tavanicu i polako postajao svestan ko je i šta je bio, gorko se kajuæi, ali isto tako i da se potpuno promenio. Kao da se probudio iz noæne more. Najednom uoèi da sija, i da su mu špicevi zaobljeni. Glasno viknu od iznenaðenja. Na to se odnekud pojaviše svi oni domaæini i neko od njih reèe: „Šta je? Desilo ti se ono najgore, a?, - sad si jedan od nas!“ Na to on poène da se smeje kao lud na brašno, a ostali mu se u horu pridruže...
Kararadogadov je u vreme izlaska Sunca promenio u sebi ime u Radodobrov. Na rastanku je to saopštio svojim dobroèiniteljima i izvinuo se za svoj besmisleni i ružni dosadašnji život. Pošto se sa svima srdaèno pozdravio, krenuo je stazom natrag u Tetragonotonski svet da sija i tome da poduèava druge, ali i da trpi sve ono što mu zbog toga sleduje. Buduæi da je u njemu umrlo sve što umreti može, a to je neistina postojanja van Celine Jednoga, bio je spreman na sve i nièega se nije bojao!

Naravouèenije:

Jedino što je u životu sigurno to je smrt. Ona meðutim odnosi samo telo i um. Ko za života ne okusi i ne biva ono što ne umire, jer se nije ni raðalo, teško da æe u samrtnom toku imati snage za to! Ovo zvuèi kao tužna, teška ili nesreæna okolnost, a uistinu je potpuno obrnuto: prirodna životna radost dolazi tek kada se oslobodimo vezanosti za život, i straha od smrti!

Valja nam probosti zmaja kopljem luèi umirenja, jer æe nas inaèe jamaèno požderati... Ako se to desi, niko drugi osim nas samih za tako nešto nije kriv.
Valja nam probosti zmaja kopljem luèi umirenja, jer æe nas inaèe jamaèno požderati... Ako se to desi, niko drugi osim nas samih za tako nešto nije kriv.
Valja nam probosti zmaja kopljem luèi umirenja, jer æe nas inaèe jamaèno požderati... Ako se to desi, niko drugi osim nas samih za tako nešto nije kriv.
Valja nam probosti zmaja kopljem luèi umirenja, jer æe nas inaèe jamaèno požderati... Ako se to desi, niko drugi osim nas samih za tako nešto nije kriv.
Valja nam probosti zmaja kopljem luèi umirenja, jer æe nas inaèe jamaèno požderati... Ako se to desi, niko drugi osim nas samih za tako nešto nije kriv